I POSLE BLOGA BLOG

Dobro znam da sam vas možda sve smorio ovom  pričom ali moram da je završim.

“E dete možda sam i ja pomalo kriva što smo ostali sami .Kad mi se Mihajlo oženio

doveo mladu nisam trebala da zakeram toliko nego prikloni se mladima pa opet će

sutra imati ko da te prigleda.A ja jok nego samo nalazim mane nemoj ovo nemoj ono..

Deca sedeše sa name neko vreme  pa odoše pod stan u varoš.Bog da me ubije  i kad reč progovorih.”klela je sebe ,plakala nad sudbinom a ja slušao nemoćan da joj pružim bar ijednu reč utehe .Stigosmo u varoš  baba mi objasni gde da stanem da siđe.”Epa baba

uzdravlje  se opet sreli.”pomognem joj da odveže onaj pojas.Pipa po vratima ne može da nađe ručicu da otvori vrata”baba sad ću ja da ti otvorim samo da izađem.”Otvorim moja vrata I neznam iz kog razloga nikad ne prelazim ispred vozila kad prelazim na desnu stranu već to činim od nazad.Prolazim zadnji deo, vrata na desnoj strani otvorena .Prilazim  bliže odakle mogu videti unutrašnjost kombija.Gledam i neverujem

okrenem se oko sebe nigde ni žive duše.U kombiju nema nikoga.Ulica osvetljena dugačka ali na vidiku nigde nikoga.Sednem u kombi i produžim put dalje .Celog dana sam se nešto žurio.Čim sam toga dana stigao kući spremimo se  sa ženom i klincima i odemo do sela.Moji ne žive na selu ali dosta vremana provode tamo.Ponesemo sanke skije bar deca da se izigraju.Stignemo tamo majka me srete”Taman smo hteli da te zovemo.Nešto se ne osećam dobro.”Uđosmo u kuću popismo kafu ,majka leži deca oko

nje se maze.Podiže glavu pogleda u Nevenu “Snajka ajde mi pomogni da odem do WC-a

ne mogu sama nešto me noge ne slušaju.”Nevena je uze pod ruku i povede napolje.Gledam u oca on grči ramenima “Neznam šta joj je od juče mi se žali da joj nije dobro.”Taman sam hteo da  prozborim kad ču vrisak sa hodnika” DRAGANE BRZOOOO!!!!”Skočim sa stolice istrčim u hodnik majka leži na patosu u licu bleda kao da je nedaj bože mrtva usne bez boje .”Brzo vode “ proderem se otvorim joj usta izvučem jezik počnem da joj masiram srce koje nisam čuo.Zapušim joj nos i jako dunem u usta ,opet počnem da nalegam rukama na grudni koš.To je trajalo čitavu večnost dok sam gledao u majčino beživotno telo pred očima mi se ređaše slike iz detinjstva.Primetih da plačem .Čudno da u tim trenutcima nisam čuo nikoga samo jako zujanje u ušima.Kad sam ponovo mogao da čujem, deca plaču ,podignem glavu plafon hodnika se okreće .Ponovo počnem da joj masiram srce i dajem veštačko disanje.Otvori oči .Povrati, brzo je stavim da sedne .”Sine daj mi malo vode”progovori jedva čujno.Krenuše mi suze pogledam u oca plače i on.Stavimo je na krevet Nevena joj pomože da se  presvuče.

Uplašena deca priđoše počeše da je ljube.Ja ne mogu da prestanem da plačem.

Spremimo se pa u grad u bolnicu.Lekari kažu da je to bio srčani udar neki blaži kako li

Izgledaju oni jači verujte mi ne želim da znam.Majka mi je sad dobro naravno obilazim ih češće.U selo idu samo na dan dva.Posle nekoliko dana setim se one babe.Da nije bilo nje sigurno tog dana ne bih otišao da vidim svoje.Svraćao sam u onaj zaseok mnogo kasnije da potražim onu babu .Meštani nikad nisu čuli za takvu osobu ni za muža Tomu,za sinove Mihajla I Nebojšu.Ni dan danas neznam koga sam vozio a nije ni bitno.

Neznam šta reći osim H V A L A.Neznam kome bi ovo trebalo da bude upućeno ali eto.

I danas povezem svakoga.