I POSLE BLOGA BLOG

Kad mi se žena porodila sa prvim detetom bio sam baš zbunjen.Rođaci ,poznanici ,prijatelji  pa i mušterije,svi su mi čestitali ja čašćavao a da nisam ni znao šta ja to slavim.Ne mogu da kažem da nisam bio srećan ali ne mogu ni reći da nisam bio zbunjen.

Možda zbog mešavine ova dva osećanja ni piće nije imalo nikakav efekat na mene.Okrenem se oko sebe svi veseli ma šta veseli pijani bre,kum pocepan sav odeća visi sa njega ko da ga trljao neko super seckom.Mada  pogledavši sebe nisam ni ja mnogo odudarao od njega.Muzika trešti a ja je čujem negde izdaleka, a u ušima mi odzvanja  ejjj

pa ti si sad otac.Ma dobro lepo je to teorijski i ja znam šta to znači ali praktično bre …kako…?I šta sad ja treba da radim ,mislim u sebi.Pošto se porodila  oko jedan sat pili smo celo popodne.Nekako se preko nekih poznanika  uvučem u porodilište i samo kroz odškrinuta vrata video ženu i ćerkicu.Čuj mene ćerkicu  video sam nekakav zamotuljak .Mislio sam da neću spavati te noći ali od prevelikog uzbuđenja spavao sam kao klada.Krenemo da izvedemo bebče i ženu ,cveće ,bombonjera ,piće proveravam sve je tu.

Otvaraju se vrata porodilišta i medicinska sestra mi pruža onaj isti zamotuljak što sam video u ženinim rukama.Tog trenutak sam zapazio da zamotuljak ima mali nos ,oči, usta. Da usta, kojima je coktalo kao da želi da sisa.A i želelo je.Da li zbog beline pelena kojima je bila  povijena   tek imao sam utisak kao da svetli to malo lice koje sam prvi put ugledao.I tako i  dobi ime Svetlana.Stojeći u hodniku tog julskog  prepodneva postadoh otac a uvek ću se sećati  kako je odjekivalo coktanje gladne bebice praznim hodnikom.I danas posle jedanaest godina lice moje ćerke mi se ponekad učini da svetli .Pošto je opšte poznato da  je piščevoj mašti dozvoljeno sve a kako sam ja trenutno pisac …..Ćerkica je prohodala malo posle prvog rođendana.A nekih pet meseci nakon njenog rođendana ja i supruga smo stajali na hodniku  ginekološko akušerskog odelenja.Novembarsko veče  mislim da je bilo oko devet.Uvedoše je a meni rekoše da sačekam da ponesem njenu odeću  kući.Ne prođe mnogo vremena a ona se pojavi na vratima u spavaćici a u ruci je držala kesu sa stvarima.Poljubismo se i ja odoh kući .Pogledasmo se kao da bi rekli nešto jedno drugome  ali na tome i osta.Kako ponekad  kazaljke umeju da se jedva vuku i zastajkuju kod svakog broja ,imam utisak da kad god bih pogledao na sat  raspored kazaljki je bio isti.Kad se rađalo prvo mi dete beah zbunjen a sada sam  ni manje ni više uplašen.I neznam šta bih sve dao za onu divnu zbunjenost.Jer  ovaj strah ubija.Zvonjava telefona me je zatekla  na podu pored ćerkinog krevetića gde sam sedeo.Napokon!

Podigoh nekako slušalicu koja mi se učinila nenormalno teška u tom trenutku.Otvaram usta mada glas ne izlazi ali nekako rekoh “DA”.”Epa srećo srećan ti rođen dan  “glas moje žene sa druge strane žice .Uopšte se ne mogu pohvaliti rečitošću u tim trenutcima.

Da li čeka da padnem pored telefona ili će napokon da mi kaže o čemu se radi .”Srećan ti rođen dan dobio si sina,vidimo se pazi na malu.”tut, tut  prekide vezu .Prvo odoh do bifea

natičim jednu rakiju prekrstih se  podigo čašu “Epa neka smo živi i zdravi.”I tako za rođen dan dobijem sina retko ko može da se pohvali da je za rođen dan dobio dete.Prihvatim se telefona obavestim sve pa kako i dolikuje lepo se napijem ali sada nisam bio zbunjen.A kako sam se veselio uz trubače i kako sam iste vozio ispred bolnice da sviraju to ću vam opisati drugi put…..